• v1.jpg
  • v12.jpg
  • v2b.jpg
  • v3.jpg
  • v9.jpg
Slikati, za Sandru Jovanović znači posvećeno obrađivati svoj slikarski vrt, osluškivati svetlosti i senke skrivene duboko unutra. Duša čovekova je daleka zemlja kojoj se ne možemo ni približiti, niti je ispitati - govorio je Česterton.

Kritika

DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV EZOTERIČNI PEJZAŽI

Slikati, za Sandru Jovanović znači posvećeno obrađivati svoj slikarski vrt, osluškivati svetlosti i senke skrivene duboko unutra. Duša čovekova je daleka zemlja kojoj se ne možemo ni približiti, niti je ispitati - govorio je Česterton. Eto, tu istinu objavljuju slike Sandre Jovanović. Imponuje Sandrin prefinjeni afinitet prema tajanstvenom, skrovitom, čudesnom, nedokučivom. Na njenim slikama otvaraju se vilinski vidici i hipnagogički pejzaži. Bude se strahobni prostori misterije. Sandrine zore i sutoni natopljeni su i začarani finim kolorističkim erotizmom. Tamne i svetle alge i dugi, valoviti floralni motivi, otkrivaju svoju vlažnu senzualnost, te naklonost ove umetnice ka dekadentnom esteticizmu. Flora, lelujava do nepostojanja, objavljuje svoje krhko postojanje. Sve je tu levitirano, u nežnom ljubavnom dodirivanju, preplitanju i razlistavanju. U jednom mističnom panteizmu, žena se preobražava u planinu. Tu ženski akt izranja iz tajanstvenih laguma vremena i iskušava beskonačno. A erotsko se sublimiše u spiritualno. U živoj saradnji svesti i podsvesti, Sandra Jovanović intuira prostor metamorfoza, naseljavajući ga ženskim aktovima i himerama floralno-faunske naravi, koje u sebi skrivaju prašumsku čežnju bića. Buđenje neobičnih, fantastičnih formi odvija se po napredvidivoj zakonomernosti podsvesnog, ezoteričnog. Dobar znalac oniričke materije otkriće na Sandrinim slikama jednu subjektivnu arhitekturu hipnagogičkih slika, likova i arhetipskih ukazanja, pričina i neosvetljenih, adskih slojeva. Sandra Jovanović svoje pravo utočište pronalazi u simbolu planine kao osnovne kosmološke slike duha, inteligencije, skrivene tajne i uzročnosti. (Podsetimo se - na planinu, gde vlada duboka tišina, uspinjemo se da dosegnemo do olimpskog nad-života i besmrtnosti i osvojimo sopstvo). Ova umetnica slika onirijske, arhetipske predele, izuzetno složenog registra svetlosti i senke. Na tim predelima ona istražuje mističnu konstelaciju između pejzaža, magičkog ljudskog lika i vremena. Čovek je na Sandrinim slikama tamni putnik kroz svetove, kroz sanjivi magleni lirizam erotskih groznica. Seta koja je spiritualna, ozaruje ove slike, građene na tajanstvenim zakonima ezoteričnog simbolizma. Ima na Sandrinim slikama i nekog mutnog sećanja na psihodelični stil šezdesetih godina. Neki tajanstveni, metafizički fluid sve preosveštava na ovim platnim na kojima preovlađuju duboki ultramarin, biskupska ljubičasta, sunčani okeri i riđa neba požude. Posmatrač osetljivog duhovnog i duševnog sastava, neosetno, biva uvučen u dubine Sandrinih mističnih prizora i tajanstvenih bezdana.

* * * KRITIČKI OSVRT NA SLIKARSTVO SANDRE JOVANOVIĆ

Likovni stvaralački opus mlade Sandre Jovanović tematski je originalan, slike zrače duhovnošću, lepotom, verom i energijom optimizma, i sadrže značajne elemente istorije, umetnosti i tradicije. U poetici prizora na njenim slikama, izvor posebne prijatnosti je sublimat sna i jave. One se posmatraju spolja, a snažno doživljavaju iznutra kao u sinopsisu nekog novog Bunjuela. Sandra Jovanović kroz asocijativni psihorealizam na svojim platnima oslikava svoje unutrašnje vizije vezane za civilizacijske legende, sa porukama ljubavi, nade i oslobođenog duha. Uistinu, njene slike sadrže mističan oblik molitve, a naš registar impresija treba samo da ostvari ravnotežu između zadovoljstva otkrivanja u radosti prepoznavanja oslikanog svetog trojstva prostora, vremena i svetlosti. Prof. Vojislav Stojanović

* * * KRITIKA - IZLOŽBA U ČAČKU (Sandra Jovanović, slikarka iz Beograda, diplomac je Akademije lepih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Koste Bunuševca; izložbom SLOVENSKA MITOLOGIJA već se predstavila likovnoj publici u nekoliko gradova, od večeras i u Likovnom salonu Doma kulture u Čačku.) Rad kolektivnog nesvesnog u predreligijsko doba vreme je «protuknjiževnosti», usmene primopredaje arhaičnog shvatanja bitka, koje iz generacije u generaciju čuva svoje semantički bogato jezgro. Prevođenje haosa u kosmos, čovekova prvobitna kosmogonija, bila je mera njegovog unutarnjeg rasta, ali i utemeljenje dolazećih civilizacija. Engleska pesnikinja Elizabet Dženings je rekla da nas mitovi vraćaju mestima gde su nam srca mogla pući. Ta tajanstvena mesta su u stvari tamni prostori duše čoveka pradavnih vremena. Tu temeljita egzistencijalna strepnja poprima oblike koji uspostavljaju simboličku vezu između okruženja prepunog opasnosti, iskušenja i nepoznatog, i samog bića koje filtrira senzacije tražeći im uporište u realnosti. Poetika mita neiscrpan je fundus iz čijeg bogatstva umetnici zahvataju unoseći vlastite kodove, načine čitanja i doživljavanja. U ciklusu nedvosmislenog naziva SLOVENSKA MITOLOGIJA, Sandra Jovanović je posegla za baštinom grupe naroda čijoj kulturi pripada i geografski i istorijski. Snagom imaginacije i osobenim slikarskim jezikom došla je do jednog od mogućih tumačenja predanja kojima se gubi trag u vremenu. U gotovo halucinantnim prozorima na svojim platnima (naglašenim plavo-zelenom gamom kroz koju prosijava maglovita ezoterična svetlost), ona je pokušala da vizuelizuje svet iz vremena njegove mladosti: sa svojih nedostičnih planinskih vrhova Perun nadzire nebesa; Lesnik, sa glavom među krošnjama, gospodari šumom; zanosne rusalke plešu namamljujući radoznale u smrtonosnu klopku, Stribog šalje vetrove u beskraj; četvoroglavi Svetovid zna i ono što ni jedna ljudska duše ne zna...Smenjuju se fantazmagorični likovi i pejzaži na slikama Sandre Jovanović, i te slike nam otvaraju kapije u nepoznato, u tminu iz koje dopire zavijanje naših vučjih predaka. Iako figure anatomski podsećaju na ljudska i životinjska tela, Sandra Jovanović je specifičnom slikarskim postupkom, igrom svetlosti, uspela da dočara voluminoznost i vitalnost koja nije od ovog sveta. Vraćajući se na tren na početak ove impresije, siguran sam da ste se u to uverili posmatrajući slike o kojima govorimo; srce nam je ipak malo zatreperilo, možda i pred ponovnom spoznajom da su demonsko i božansko deo svakod od nas.

U Čačku, 17.02.2006. Milan Alimpijević