vrh

O.L.I. Integrativna psihodinamska psihoterapija (savetovanje, koučing)


O.L.I. je skraćenica od otkrivanje ličnih istina otklanjanjem lažnih informacija.

O.L.I. metod je naučno zasnovan i empirijski potvrđen psihoterapijski i koučing pravac, akreditovan od strane Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, verifikovan u Sekciji za psihoterapiju, savetovanje i koučing Društva psihologa Srbije.

O.L.I. metod je psihoterapijski (savetnički i koučing) pravac sa bazično psihodinamskom orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije: psihologije nagona (klasična psihoanalitička teorija), ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i self psihologije. Metod rada sa klijentima je, takođe, integrativni, jer se primenjuju tehnike različitih psihoterapijskih pravaca (psihoanaliza, geštalt terapija, transakciona analiza, bioenergetika, NLP, fokusiranje, biofidbek i neurofidbek, REBT) u kombinaciji sa tehnikama nastalim u okviru O.L.I. metoda kao što su O.L.I. protokoli za razvoj ličnosti, protokoli za razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija, emotivno računovodstvo i psihološka matematika.

O.L.I. metod, međutim, nije eklektički, već integrativan. Osnovu za integraciju različitih teorijskih okvira, metoda i tehnika, pruža model bazičnih emocionalnih kompetencija. Osnovna postavka O.L.I. metoda je da nema alata bez zanata, da se osoba ne može promeniti ako se ne razviju ili deblokiraju njene osnovne „alatke za život“, bazične sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije (emocije su oblik obrade informacija). Bagovi ili virusi u tim izvršnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, grešaka u opažanju i tumačenju odnosa sa sobom, drugima i svetom. O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadržaja i ravni procesa. Slušajući sadržaj koji klijent iznosi, razgovarajući sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, O.L.I. terapeut posebnu pažnju obraća na obrasce koje klijent primenjuje, na tipične načine obrade svoja iskustava i emocije koje ta iskustva izazivaju.

Terapijske tehnike različitih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako mogu da doprinesu razvoju određene bazične emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz različitih pravaca, bilo da potiču iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.

O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica ― bazičnih emotivnih kompetencija:

1) Sposobnost za neutralizaciju i mentalizaciju (razboritost psihe)

2) Celovitost objekta (lepak psihe)
3) Konstantnost objekta (stabilizator psihe)

4) Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe)

5) Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe)

6) Volja (motor psihe)

7) Inicijativa (pokretač psihe)


Bez bilo koje od ovih kockica, psiha je defektna. (Osobi „nedostaje neka daska u glavi“, poneka kockica). Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštećena. Bez razvijene neutralizacije, osoba je sasvim u vlasti svojih nagona (kao bez glave), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez „lepka“ ― sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe (objekta), doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi). Bez konstantnosti objekta ― stabilizatora psihe, osoba je nestabilna, zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju, osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, puca pod pritiskom. Bez tolerancije na ambivalenciju, osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i preseče, da se opredeli i donese odluku. Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Bez inicijative osoba je reaktivna, nema ključ za svoj motor, potrebno je da je pokrene neko drugi. Takva osoba može da budu dobar izvršilac, ali ne i „sam svoj gazda“.

Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Ključ promene u terapiji je pomoć klijentu da navedene sposobnosti razvije ili deblokira. Terapijske tehnike su sortirane po tome koju sposobnost i u kojoj fazi razvoja mogu da pokrenu ili deblokiraju. O.L.I. metod daje i taksonomiju psihoterapijskih ciljeva, ukazujući na to koje vrste učenja se odvijaju u procesu psihoterapije i koje sposobnosti se aktiviraju kroz određeni oblik učenja:
                

   

 

Bazične emocionalne kompetencije-procesi

Vrste učenja/znanja

Neutralizacija i mentalizacija

Celovitost objekta

Konstantnost objekta

Tolerancija na frustraciju

Tolerancija na ambivalenciju

Volja

Inicijativa

Konceptualno-deklarativno

             

Proceduralno

             

Metakognitivno

             


                            

Terapijske tehnike, da bi se smatrale korisnima u radu sa klijentom, moraju da budu uključene u neku od ćelija gornje tabele. Moraju da pokreću određeni oblik učenja koji pokreće razvoj neke od navedenih sposobnosti.

Razrađeni su i načini za prepoznavanje defekata u bilo kojoj od navedenih sposobnosti, kao i načini za pokretanje razvoja sposobnosti.

O bazičnim emotivnim kompetencijama (skraćeno):

Neutralizacija

Sposobnost za neutralizaciju je sposobnost čoveka da održi svoje mišljenje razumnim tako što neutrališe svoje instiktualne energije (seksualnu i agresivnu) pretvarajući ih u neutralnu energiju koja služi rešavanju problema, razumnom mišljenju i dolaženju do cilja.

Nerazvijena sposobnost ― iracionalno mišljenje, preplavljeno agresijom ili libidinoznom potrebom, zaslepljenost emocijama, impulsivno ponašanje, iracionalno ponašanje. Doživljaj „to je jače od mene“, „obuzelo me“, „moram to da dobijem ili uradim po svaku cenu, ne mogu da mislim o posledicama.

Razvijena sposobnost ― ostaje trezven i u emotivno nabijenim situacijama, razborita osoba, realna osoba, ne gubi glavu, razmišlja hladne glave. Govori u prilog kognitivnim funkcijama osoba sposobnih za neutralizaciju.

Planiranje, promišljanje, sposobnost da se zauzme distanca i pogleda iz objektivne perspektive. Snažna osećanja ne ugrožavaju racionalno mišljenje, već postaju „pogonsko gorivo“ osobe za rešavanje problema, dostizanje cilja.


Celovitost objekta

To je sposobnost doživljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo, sposobnost da to prihvatimo. Nijedna osoba ne može da zadovolji sve naše potrebe i ne može da ih zadovolji uvek. To ne može ni neki naš željeni cilj. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane, zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama.

Ispoljavanje nedostatka: nesposobnost da se integrišu pozitivne i negativne osobine ljudi, pojava i aktivnosti čine osobu nerealnom, nesposobnom da uvidi i prihvati da niko i ništa nije idealno ili satansko, da ljudi, svet, život, nisu crno-bele pojave. Takva osoba će da komunicira sa „parcijalnim objektima“, sa jednom dimenzijom osoba sa kojima su u kontaktu, jednom dimenzijom aktivnosti kojima se bavi, jednom dimenzijom života. Osoba je nerealna, idealizuje, pa se razočarava. Započinje euforijom, pa se razočarava i odustaje ili se okreće protiv. Fragmentiran je i doživljaj sebe. Osoba „nije čitava“, „iz jednog komada“.

Razvijena sposobnost: Realno, integrisano sagledavanje stvarnosti, druge osobe, posla, aktivnosti, sebe. Realna očekivanja od sebe, od drugih, prihvatanje ograničenja; spremnost da se, uprkos ograničenjima i tome što ništa nije savršeno uloži energija, emocije, trud, u ostvarivanje željenih odnosa i ciljeva.


Konstantnost objekta

Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo volimo nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj, posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko.

Ispoljavanje nedostatka: odrasla osoba koja nije razvila ovu sposobnost će, u svojim emotivnim vezama, da teži zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti ili gubljenju osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu. Prema radu: aktivnost koju osoba inače voli, neki posao koji joj se sviđa, može da bude napuštena čim ne zadovoljava potrebu na lak način, ako traži nešto od osobe što njoj nije lako, što zahteva određeno odricanje. Osoba je kratkog daha, ima velike oscilacije radnih sposobnosti, očekuje uspeh preko noći; gubi volju kad ne ide lako, kad nema nagradu za aktivnost odmah, kad je zadovoljstvo odloženo. Osoba ima prekomernu potrebu i sklonost da se oslanja na druge pri ostvarenju potreba, zadataka, ne može sama.

Razvijena sposobnost: realno sagledavanje stvarnosti, druge osobe, posla, aktivnosti, realna očekivanja od sebe, od drugih, prihvatanje ograničenja, spremnost da se, uprkos ograničenjima i tome što ništa nije savršeno, uloži energija, emocije, trud, u ostvarivanje željenih odnosa i ciljeva.


Tolerancija na frustraciju

Sposobnost da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje nezadovoljenje nekih naših potreba izaziva u nama.
Ispoljavanje nedostatka: negiranje postojanja želje, negiranje psihološke želje za rastom i razvojem, obezvređivanje želje, kako bi se izbegla anksioznost usled nemogućnosti da osoba izbori sa frustracijom, izbegavanje situacija koje izazivaju frustraciju. Projekcija želje u druge, život kroz uspehe drugih.

Razvijena sposobnost: osoba ne odustaje od svojih želja i ciljeva, sposobna je da podnese neuspeh i nezadovoljstvo, što je vodi ka promeni načina na koji pokušava da zadovolji potrebe, uči iz sopstvenih neuspeha. Neuspešne načine koriguje, zamenjuje novima, menja strategiju, prilagođava količinu potrebnog napora, kvalitet napora, fleksibilna je. Prisutna je sposobnost da se preuzme liderska funkcija, bez nesvesnih fobičnih reakcija od same pozicije.


Tolerancija na ambivalenciju

Ovo je sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima uz dominaciju pozitivnih osećanja;
sposobnost da opredeli, odluči, krene ka ili od nečega.


Ispoljavanje nedostatka:

u isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istom objektu (osobi, aktivnosti) koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije konflikta: radim, ali tako da poništim ono što radim.

suprotna osećanja su podeljena u vremenu: jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi dan zabušavam ili pokvarim to što sam uradio.

Negativna strana se potiskuje preuveličavanjem pozitivne ― postajem perfekcionista, toliko silno želim da nešto uradim, da, na koncu, ne uspem da zadovoljim sopstvene standarde, pa odustanem ili mi se smuči ili mi je toliko teško da se jedva nateram; stalno brinem za posao, to me toliko opterećuje da mi se ni ne započinje nikakav posao.

Pozitivna strana se potiskuje naglašavanjem negativne: to je toliko teško i komplikovano, pa je jednostavnije da ga obezvredim; fakultet je glup, to je samo za štrebere, ja to, u stvari, i ne želim. Prenaglašavaju se negativne osobine druge osobe ili aktivnosti što omogućuje potiskivanje pozitivnih aspekata.

Površnost ― to je, zapravo, rascepkavanje odnosa na sitne deliće. Time se dobija pražnjenje tenzije kroz veliki broj sitnih rupica, na više kanala, od kojih ni jedan nema dovoljan značaj. Primenjuje se srategija od svega pomalo, ni od čega dovoljno. Osoba se ne vezuje za jedan objekt ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se, tako, izbegava i konflikt ambivalencije; strategija mnogo hteo, mnogo započeo, ali ništa nije završio; prezauzetost brojnim aktivnostima bez udubljivanja u bilo koju.

Ispoljavanje razvijene sposobnosti ― osoba je u stanju da, i pored negativnih osećanja prema nekoj osobi ili aktivnosti, odluči da li će da ostane u tom odnosu ili aktivnosti. Hoće ili neće. Kad hoće, onda stvarno hoće (i pored svesti da ima i neka negativna osećanja prema odnosu ili aktivnosti). Kad neće, onda donosi jasnu odluku i ne upušta se u odnos ili aktivnost. Kad radi, ne opstruira samu sebe ambivalencijom, ne podmeće klipove pod točkove, ne odlaže, ne preuveličava. Radi u skladu sa zahtevima postavljenog cilja, ni previše, ni premalo, upravo onoliko koliko je potrebno da se ostvari cilj. Nema većih oscilacija u radnim sposobnostima (osim ako su zdravstvene prirode).


Volja

Volja je sposobnost ulaganja kontinuiranih napora u ostvarivanje razvojnih ciljeva, nečija umešnost da se razvija u samostalnu individuu. Prisutna je duboka, unutrašnja usmerenost (intencionalnost) ka cilju, ka promeni.
Volja je centralna sila naše individuacije

Ispoljavanje nedostatka: bezvoljnost, nesposobnost osobe da se pokrene, uloži energiju, nedostatak energije da se održi pokret, gubljenje ambicija, volje za životom, parazitizam (preživljavanje na račun drugih) ili kontravolja (za dvogodišnjake je to normalan razvojni stadijum) koja se manifestuje kroz neću, koje se protivi volji drugih, onome što se mora. Odbija se da se prihvati ono što je nužno za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, jer se doživljava kao nametnuto. Prisutna je samovolja neprikladna uzrastu i volja koja se okreće protiv sebe.

Razvijena sposobnost: manifestuje se u psihološkom dostizanju kreativne dobrobiti na tri razvojna nivoa:
1.)    Nivo dobrovoljnog prihvatanja obaveza ― osoba prihvata ono što je ranije doživljavala kao prinudu.
2.)    Kreativna faza ― odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono šta sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Osoba ima kapacitet da podrži ideale koje je sama kreirala. Kreativna volja je samosvrhovita bez dominacije nad drugima.
3.)    Transpersonalna volja ― potreba koja se pojavljuje nakon sticanja identiteta, težnjom za proširenjem identiteta na druge, na opšte dobro, na ulaganje u nešto što je veće od nas samih.


Inicijativa

Inicijativa je sposobnost da se preduzme odgovornost za otpočinjanje ili začinjanje nečega, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe, da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preduzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativu bismo, u najkraćem, mogli da opišemo kao „prepoznajem i radim ono što mislim da treba da se uradi, pre nego što to neko zatraži od mene“.

Ispoljavanje nedostatka: osoba ništa ne može da pokrene sama, čeka da joj se kaže, da neko drugi počne, može da prihvati i radi na onome što su drugi započeli, ali ne i da ona otpočne nešto. Često je prisutna averzija prema svakom riziku, nepreduzimljivost, izbegavanje svakog isticanja, prikazivanja, pokazivanja ili intruzivna (nametljiva, probojna) inicijativa. Osoba pokreće stvari, ali pritom ne vodi računa o drugima, nameće svoje aktivnosti, ne dozvoljava drugima inicijativu, eksploatiše druge, bezobzirna je, mora u svemu da bude prva. Nema osećaj za uzajamnost.

Razvijena sposobnost: Proaktivnost ― osoba je sposobna da razvije aktivnosti ili projekte, ima poverenje i uverenje da je u redu da to uradi, čak i pod uslovom da postoji rizik neuspeha ili grešaka; ima osećanje svrhe i usmerenosti, sposobnost donošenja odluka, sarađuje sa drugima i vodi druge. Sposobna je da definiše lično usmerenje i ciljeve, da preduzme inicijativu i rizikuje koliko je potrebno. U odnosima, ima jasan osećaj za uzajamnost.

Ove sposobnosti su, kao atomi, u sprezi i međudejstvu, stvarajući složenije molekule psihe: sposobnost za ljubav i rad.